(Поводом славе и Дана библиотеке „Никола Сикимић Максим“ Кучево)
Говорити о Светом Сави никада није захвалан задатак. Уколико човек има имало понизности у себи, сматраће се недостојним за то. Зато, ако се уопште и дрзнемо да говоримо, треба се увек опомињати на понизност, јер кад је Свети Сава себе називао грешним, како бисмо ми могли говорити о њему са уверењем да смо тога достојни?
Није лако држати чак ни један школски час о Светом Сави. Када год је требало да говорим о првом српском архиепископу, увек сам са тремом улазила у учионицу, јер у вези са њим и његовим радом постоји један парадокс – као да смо о њему све рекли стотину пута, а истовремено нисмо рекли ама баш ништа. Тешко је допрети у суштину када је нешто у исти мах и тако блиско и тако далеко. Понављамо сваке године исте садржаје, али дистанца између немањићког времена и начина живота и савременог доба ипак је превелика, па често сва вредност реченог избледи због папагајског понављања.
Истину говорећи, трудила сам се да својим ђацима пренесем знање о средњовековној књижевности, увек свесна да то знање брзо избледи јер им није блиско. Зато сам увек себе више себе трошила у настојању да им усадим свој осећај дубоког поштовања и дивљења према Светом Сави. Не постоји напорнија, али ни важнија обавеза свих нас. Сва деца знају да је Растко побегао у Свету Гору да би се замонашио, то им се понавља од првог разреда, али да ли знају шта то заправо значи и шта је он заиста урадио? Тешко да то разумеју, као што нисмо ни ми разумевали. Тешко је направити паралелу са савременим животом. Али, покушајмо.
Растково напуштање „царских двора, царске круне и портфире“ било би, рецимо, равно томе да у данашње време најбогатији и најлепши, најперспективнији младић (или девојка), наследник неке веома успешне фирме, најелитнијег образовања, коме је од рођења све на готовом, увек има најбоље аутомобиле, најновији телефон, најскупљу гардеробу – оставио све то и отишао далеко, да живи скромно, без ичега, од свог рада и у молитви, одричући се свих овоземаљских задовољстава, па и заснивања породице. И данас би шира јавност за тако некога рекла да је у најмању руку луд, зар не?
Морамо, ипак, схватити да није у томе био највећи Растков подвиг. Да је само постао и остао монах Сава, историја би га можда помињала у некој фус-ноти као једног од синова великог жупана Стефана Немање. Ипак, ми га славимо оволико много и оволико дуго јер је чинио велика дела за државу, за цркву, за образовање, за читав српски народ. Зашто? Зашто је монах Сава, упркос својој великој жељи да се посвети молитви и манастирском животу учинио тако много, зашто је напустио своју келију, зашто је постао први српски архиепископ, зашто је обављао и дипломатске послове? Зато што је могао! Схватио је значај дужности да свако уради највише и најбоље што може за свој род, народ, цркву и земљу, знао је да пасивност заправо значи себичност. Колико год се трудио, Сава није могао да буде обичан монах – био је Немањић. То што није живот провео изолован, већ је своје порекло и утицај искористио за више добро – највреднија је његова лекција. Урадити све што се може за општу добробит, чак и када бисмо се радије бавили нечим другим, то је дужност која је на плећима свих нас, дужност коју морамо извршавати и преносити новим генерацијама. Срећом, пред собом имамо најсветлији могући пример.
Нека му је вечна слава и хвала у све векове векова. Амин!
Јована Дишић
(Беседа изречена 2018. године на прослави Светог Саве у Малом Црнићу, у организацији Народне библиотеке „Србољуб Митић“; штампана у Летопису школе Божевачке исте године, прилагођена за данашњи празник)