У петак 4. јула у 11 часова, у просторијама Српске књижевне задруге одржано је свечано уручење Награде „Стеван Раичковић“, коју додељује Народна библиотека „Стеван Раичковић“ Кучево, у сарадњи са Општином Кучево и Српском књижевном задругом.
Добитник Награде је Томислав Маринковић, за књигу „Шта о нама мисле анђели“.
У име добитника награду је примила и песникову беседу прочитала Јана Алексић, а присутнима су се обратили и члан жирија Никола Маринковић и председник жирија Јована Дишић.
Поезију Стевана Раичковића и Томислава Маринковића читала је Марија Радић, песникиња и члан жирија.
Награда се састоји из плакете, новчаног износа и могућности да наредна песничка књига добитника буде објављена у издању Српске књижевне задруге и кучевске библиотеке.
Беседу добитника Томислава Маринковића преносимо у целости.
Поштовани љубитељу поезије, драги пријатељи,
Није уобичајено да се на оваквој свечаности лауреат једног високог признања, добитник награде као што је награда „Стеван Раичковић“ ,
због здравствених разлога јавља писмом из болесничке постеље.
Жао ми је што данас нисам са вама, жао ми је што нећу бити у прилици
да са вама поделим један од неизбрисивих тренутака у свом досадашњем раду на писању поезије.
Стевана Раичковића нисам никада упознао. Пошто је био неизлечиви шетач,
сретао сам га само на београдским улицама када бих се неким послом задесио у Београду. Већ сам био прочитао његове прозне записе из књиге „Интимне мапе“, коју је Српске књижевна задруга штампала у чувеном „Плавом колу“ 1985. године. Тамо сам прочитао и овакву песникову мисао:
Живим у градовима откад знам за себе. У последњем, иако највећем, почиње да ме обузима једна нелагодност због пролазника који ми пиље у лице, очекујући да им се јавим.
Пролазио сам поред њега само га окрзнувши погледом, не показујући да сам га препознао. Онако висок, маркантан, озбиљан и замишљен могао је бити, по мом мишљењу, само антички песник. Било је довољно и то што сам га у ходу сретао.
Али ако се у стварном животу нисмо никада упознали, то се ипак догодило у сну, неколико месеци након његовог коначног одласка у други свет.
Сан је био упечатљив, у неком погледу, деловао је као стварни, истински.
У рано јутро сео сам и записао сан, као да сам малочас заиста срео Стевана Раичковића:
Сада више схватам да се ствари у животу неминовно и чудно преплићу, сударају или додирују. Скоро сваки дан, па и цео живот је испуњен тачкама које означавају сустизање времена, пресецање историјских збивања, укрштање датума са судбоносном завршницом. Али прошле ноћи задесио сам се у тачки која се најисправније може описати као као изненадни сусрет живота и неживота. Реч је о сну – дакле о пољу на којем успевају најневероватније фантазије. Човек поверује да је обасјан светлошћу свакодневице; или се заклиње да се управо обрео у центру реалних догађаја. Ево, укратко, тог сна: Стеван Раичковић ме сустиже у неком градском парку. Биће да је код „Мањежа“. Пита ме, као да се знамо, имам ли парче хартије и оловку, да му помогнем и запишем стихове које је он у шетњи смислио.
Ја ужурбано вадим из торбе свешчицу од које се никада не раздвајам, расклапам оловку и записујем то што ми Раичковић диктира:
У смирај лета, једна ружа вене,
као да је наумила да растужи мене.
О, не тугуј, ружо, за цветом, за бојом,
сви ми корачамо за судбином твојом.
Сад се питам: чији су то стихови? Јесте, ја сам их у сопственом сну записао у имагинарну бележницу, али Раичковић ми их је издиктирао. Поред извесног права на ауторство, ја никада нисам написао нешто слично као у том сну. Можда се у мени сачувао песнички глас Стевана Раичковића па је сан био најподеснији начин да дођем до тог сазнања.
Стеван Раичковић је био један од оних лирских песника позлаћеног стиха какви се ретко рађају, а када оду из живота остављају за собом огромну празнину. У потпуној равнотежи бића поезије и личног живота. Једноставност, пре свега. Отменост у стилу и језику и језичким тајним рукавцима, изнад свега. Аутентичност певања, поврх свега.
Ако сам се у неком песничком елементу приближио поезији Стевана Раичковића, вредео је сав вишедеценијски труд и време које сам уложио у исписивање стихова. Била је то лепа и испуњена смислом вежба духа.
На крају се захваљујем жирију који ми је доделио ово високо и угледно признање. Сви чланови жирија су млади по годинама, али су њихови послови и остварења у свету књижевности одавно примећени и прихваћени. Посебно ми је драго што сам награђен од таквог жирија.
Захваљујем се најсрдачније Народној библиотеци „Стеван Раичковић“ у Кучеву и Општини Кучево.
Захваљујем се Министарству културе Републике Србије, као и Српској књижевној задрузи која је, поред будућег штампања књиге, и организатор ове свечаности.
Захваљујем се и свом издавачу, Архипелагу из Београда.
Посебну захвалност дугујем драгој пријатељици, Јани Алексић, што је несебично прихватила да ме замени на свечаности додељивања Награде „Стеван Раичковић“ у Српској књижевној задрузи.
Пуно вас поздрављам, хвала свима!
У Липолисту, јул 2025. год.
Томислав Маринковић