Слободан Јовић, први лауреат Награде „Стеван Раичковић“, за књигу која је објављена у оквиру ове награде – „Брза пошта“, у саиздаваштву Српске књижевне задруге и Народне библиотеке „Стеван Раичковић“ Кучево, добитник је Награде „Меша Селимовић“.
Проглашење добитника одржано је у Дому Вукове задужбине у Београду, а Слободан Јовић је овом приликом рекао:
НА ВИЈЕСТ О НАГРАДИ МЕША СЕЛИМОВИЋ
Поезија опстаје и настаје и у варошима гдје се све темељи на упрошћеној рачуници, на сабирању и одузимању до десет. И ту се прокраде стих, огрије нас осмијех жене са посмртнице. Шарена марама и смјешак који се не виђа у овом свијету, који је дошао из оностраности, да нас подржи и охрабри.
Свијет је магнетофонска трака која емитује поезију. Треба само застати, ослушнути и загледати се у себе и око себе. Неко је посјекао букве које су живјеле стотину година…Ондје преко пута препузава даждевњак. Погребници одлазе на посао, али њихов пртљажник, тијесан је да би се смјестио копачки алат. Смрт увијек пронађе начин да уђе у видно поље, и да ради по неком свом скривеном програму, потпуно различитом од нашег.
Пјесма треба топло да се облачи…да штити плућа од прехладе. Не једном сам се увјерио у истинитост ових стихова. Често сам у џеп стављао пјесничку књигу, да бих се осјећао сигурније, топлије.
Бог извирује у свијет. Најчешће само кроз неку рупу. Бог се повукао у мишју рупу, док Сатана предводи и напредује путем који нема алтернативу, ка истом таквом циљу. Преовладава овоземаљски принцип који Сатана промовише, возећи се у скупоцјеној лимузини, машући бијелим рукавицама. Чист и стерилизован. За њим каска Христос на магарету, апсолутно неконкурентан, неуклопив и нетржишан, као поезија. Пјесник је аутсајдер који на сајму аутомобила продаје магарца. Остаје аутсајдер, без обзира што је можда Христос на том магарету ушао у Јерусалим.
Драго ми је што примајући награду „Меша Селимовић“, показујем у правцу Мајевице која је и Мешин и мој завичај. На четвртом спрату тузланске болнице, у породилишту, једног хладног јануарског јутра удахнуо сам ваздух овог свијета, који увијек бива хладан, ако га не угријемо смислом и жртвеном љубављу. Меша Селимовић је као борац Мајевичког партизанског одреда крстарио засигурно и мојим ужим завичајем. Побједа у оружаној борби донијела му је несрећу, а побједа над собом, смирење и смисао којим нас и данас утопљавају његова дјела.
На корицама књиге Брза пошта је људска фигура са некрополе Радимља код Стоца, у Херцеговини. Као што се види, рука и шака су несразмјерно веће у односу на остатак фигуре човјека. Као да је средњовијековни умјетник хтио да нагласи колико му је стало до оног невидљивог другог коме се обраћа, колико је добронамјеран и колико га поздравља и жели пријатељски саоднос с њим. Ова рука може да нас помилује и охрабри, али и упозори да застанемо и загледамо се у себе. „Смири се горди човјече“, како је говорио, Меши неизмјерно важан, учитељ човјечанства Достојевски.
Радостан сам што награда у свом тридесетседмогодишњем трајању по први пут одлази са оне стране ријеке. Доживљавам је помало и као признање претходницима попут Бранка Чучка, Ђуре Дамјановића, Жељка Грујића, да поменем неке од оних који нису са нама.
Књига Брза пошта објављена је у саиздаваштву СКЗ-а и НБ „Стеван Раичковић“ Кучево, а њено објављивање омогућила је пунионица воде „Роса Хомоље“. И поезија је неопходна као и вода, и зато ћу се упосленика тог предузећа увијек сјећати. Свијету је потребна вода, али и смисао. Уколико моји стихови садрже понеку капљицу смисла, онда сам неизмјерно радостан.
Не знам да ли труд, напор и воља, или, пак, њихово одсуство имају неког посебног удјела у настанку пјесме, али сматрам да сам писао најбоље што сам могао и колико ми је таленат, ако ми је дат, допуштао. Надметање и такмичење су потпуно страни мом бићу, осим надметања са сопственим манама и слабостима из чега често излазим као поражена страна…
Ако поезија говори за некога и у име некога, онда глас моје пјесме говори у име малог, анонимног човјека и ситних, скрајнутих ствари и феномена на које нам пажњу усмјерава она рука са некрополе. Глас у име човјека који ради у пунионици воде да би прехранио породицу…Умјетност су зрнца пијеска која сипамо у моћну машинерију овога свијета што се засигурно устремио ка пропасти.
У роману Тишине Селимовић је записао и сљедеће: „То ти је живот: лијепо и ружно, некад више једног, некад другог, добро је што није само ружно“. Ова награда иде у свијетлу, добру и осунчану страну мог живота.
Изразе најдубље захвалности исказујем свима. Организаторима: Удружењу издавача и књижара Југославије и листу „Вечерње новости“, ауторима чије су књиге биле номиноване за награду, књижевним критичарима који су учествовали у раду великог жирија, као и онима који су номиновали Брзу пошту за ово признање. Хвала издавачима и уредницима књиге. Српској књижевној задрузи и Народној библиотеци „Стеван Раичковић“ из Кучева. Николи Маринковићу и Јовани Дишић. Хвала свима на пажњи и посвећености и од срца Вам желим свако добро, те да се још много година окупљате поводом књига бољих од Брзе поште и аутора врлијих и узорнијих од моје безначајности, те да Вам у тим пословима водиља буду лик и дјело Мехмеда Меше Селимовића. Хвала!!!