БиблиоСалонци се не предају тако лако! Иако је у четвртак читав фејсбук затајио и није било могуће успоставити разговор уживо, нисмо дозволили да четврти БиблиоСалон сасвим пропадне. Вратили смо се мало уназад, у време када није све било у видео формату и прилагодили се околностима. Зато је пред вама први писмени БиблиоСалон! Ми се и даље боримо са ветрењачама.

*Након пар недеља, разговор уживо је ипак одржан и можете га погледати ОВДЕ.

Гошћа БиблиоСалона је Оливера Вукашиновић, ауторка блога Поход на ветрењаче, која нам на питања одговара из Амстердама.

Често имамо предрасуде према другим културама, другим народима, градовима. Амстердам је свакако један од градова који изазива највише опречних асоцијација. На шта је тебе асоцирао помен Амстердама пре него што си се са породицом преселила тамо?

Искрено, Амстердам никада није био на некој нашој листи градова које бисмо волели посетити. Можда, када бисмо већ обишли много других европских градова пре њега, и он би некада дошао на ред. Није био ни у топ 20. Не зато што смо имали неке предрасуде или нечија лоша искуства, већ једноставно, сматрали смо га више неком забавном дестинацијом за матурске и апсолвентске екскурзије, а нико од наших блиских пријатеља и чланова породице није био њему, па нисмо имали нека лична искуства. Рекла бих, да су ми асоцијације биле стереотипне. Амстердам и Холандија су ме подсећали на кломпе, ветрењаче и лале. Интригирала ме је легализована проституција и доступност марихуане, али нисам знала превише о самом историјату и начину функционисања.

Како се твоја представа о граду мењала и на који начин?

И пре него смо се преселили у Амстердам, кренула сам са истраживањем путем интернета. Била сам пријатно изненађена већином ствари које сам откривала. Могу рећи да смо ми заиста мало тога знали, али да смо ушли у причу отвореног срца и били спремни да учимо. И Амстердам нас је несебично пригрлио. Једно од првих великих изненађења била је спознаја колико је град мултикултуралан. Да пластично приближим шта под тим подразумевам, овде живи 180 различитих националности! Нисам сигурна да и данас могу да набројим толико држава и нација. Енглески језик је толико заступљен да туристи често мисле да је он службени језик, а Холанђани су већ годинама проглашавани за најбоље говорнике енглеског језика као нематерњег. То су ствари које умногоме утичу на квалитет живота појединца који се досељава и који нема пресију да што пре савлада холандски језик. Невероватно много су ми у прво време значиле експатске групе на друштвеним мрежама, интернационални блогови и сајтови амстердамске градске општине и Холандије, који су били доступни на енглеском језику. Препуни корисних информација, савета и организовани најсавршеније могуће. Тако да смо се веома брзо осетили добродошло и мање усамљено. Схватили смо да град гаји посебну културу инклузивности и прихватања досељеника из целог света већ вековима и да смо ми само један малени део тог мозаика.

Друго велико изненађење било је беспрекоран начин на који сам град функционише, од инфраструктуре, мреже градског превоза и бициклистичких стаза, до његове величине и пространости. Сматрали смо га много већим и пространијим, да бисмо убрзо схватили да је он више Нови Сад него Београд. Да од центра града, на коју год страну света да кренеш и возиш се десет километара, већ излазиш из града и улазиш у друго место.

И треће, можда највеће изненађење за људе који још нису посетили Амстердам, а имају нека предубеђења о њему, јесте да је Амстердам савршен град за породице. Потпуно прилагођен породицама са децом свих узраста, са својих 40 паркова, 75 музеја, 55 позоришта и концертних дворана, мноштвом школа најразличитијих метода наставе, 38 пијаца, безброј кафића, ресторана и радњица које су све увек прилагођене деци и подразумевају да она са родитељима свуда иду.

Пишеш занимљив блог о свом упознавању града и истовременом упознавању себе саме. Како упознавање новог града помаже у откривању сопствених слабости, врлина, снова? Колико си себе боље упознала бољим упознавањем канала Амстердама? (Оливерин блог можете посетити ОВДЕ)

Селидба у нову средину, нови језик, културу, историју и обичаје човека потпуно избаци из зоне сигурности и баци у нешто непознато и другачије. За сваког од нас то је било другачије искуство. Мужу је можда било најједноставније, јер је он већ годинама и у Србији радио за страну фирму и свакодневно комуницирао на енглеском језику. Тако да је његово пословно окружење остало идентично. Само је сада било много шареније и разноликије, јер је и у самој амстердамској канцеларији имао бар двадесетак различитих националности.

Мој шок и прилагођавање су ипак били драматично већи. Као некоме ко се цео живот бавио српским језиком, књижевношћу на српском језику и књигама, улетање у нови језик и културу, макар и посредно преко енглеског, на коме до сада никада нисам комуницирала и дружила се више него што је било потребно на туристичким путовањима, било је ново и застрашујуће искуство.

Срећом, имала сам луксуз и привилегију да се адаптирам и интегришем својим темпом. Остала сам код куће са ћерком која је тада имала две године и нас две смо полако, сваким даном савладавале једну по једну препреку, скидале слој по слој и присвајале Амстердам корак по корак.

Највеће блокаде, препреке и тешкоће су биле оне у мојој глави. Необјективне, субјективне и ирационалне. Али када сам себи дозволила да отпатим колико год ми је било потребно, да се не бацам стрмоглаво у искуства која су ми била преплављујућа, већ полако дам себи времена да истражујем својим темпом и померам сопствене границе, макар милиметар по милиметар, ствари су почеле да лежу на своје место.

Могла бих ту ситуацију упоредити са овом сад ситуацијом са пандемијом. Свако од нас је кроз то ново, тешко искуство, открио нове делове себе и своје личности. Порасли смо на све начине, посложили приоритете освестивши своје благослове за веома кратко време. За годину дана ове есенције живота, о себи смо научили више него за десет мирних и нормалних година. Слично је и са пресељењем у страну државу. Често се деси да се већ пољуљани бракови и пријатељства распадну, а да стабилни односи постану још чвршћи и јачи.

Рекла бих да је одлука о селидби била најтежа, али истовремено најбоља одлука у нашим животима.

На који начин ти је дистанцирање од друштва у коме си одрасла помогло да схватиш колико су представе о нама самима наметнуте и потенцијално штетне за сазревање и самопоуздање?

Селидбом човек добије прилику да почне све испочетка. У најбуквалнијем смислу те речи. Тешко је оголити се и скинути са себе баласт свих улога, од професионалних, породичних, менталитетских и националних, до језичких. На крају човек остане само оно што јесте у сржи. Добије могућност избора, да настави да живи на начин на који је до сада живео, уљуљкавајући се у познатом, окружујући се само људима који су такође дошли из Србије, а можда може и да проба да упозна и неке друге, нове људе, прошири видике и сазна нешто ново. Мој озбиљнији рад на себи започео је још у Србији, када сам постала мајка, али се продубио и отишао у неком другачијем правцу када сам се преселила. Тако да бих рекла да сам освестила огроман број представа о самој себи, које у ствари нису биле моје, већ интернализоване од моје породице, просветних радника, вршњачких група, колега, колектива, друштва у целини. Већина тих ствари је била урађена из добре намере и сигурна сам да сличне ствари доживљавају сви на овој планети.

Међутим, измештањем из једне средине, појединац добије могућност погледа са стране, сведока који може да пореди ствари. Да схвати и одбаци оне представе које нису иницијално његове и да себи пружи више слободе и избора. А самим тим самоспознајама расте самопоуздање и самопоштовање. Јер ако се осетиш успешним и испуњеним у некој новој средини, онда добијеш крила и схватиш да се све то налази само у теби и да би ти било исто било где, онда је само небо граница.

Када бисмо ти сада дошли у госте на само два дана, како би нас упознала са Амстердамом?

Два дана се чини као мало, али је могуће искорисити их максимално. Зависи од доба године и временских прилика (Амстердам има 132 кишна дана годишње). Али бих вас упознала свакако шетачким турама.

Амстердам је најлепши на својим каналима, на мостићима и у својој јединственој архитектури која делује као кулисе неке представе или филма. Шетали бисмо центром града, Јорданом, Музејском четврти, пили бисмо кафе за понети и кувано вино, јели битерболе (месне куглице), сирову харингу, стропвафле (холандске вафле са сирупом) или олиболе (холандски уштипци који се једу зими). Обишли бисмо бар један парк, попели се на један видиковац (у Амстердаму је то било која зграда која има 4 спрата), послушали бар једне уличне свираче. Ако би пала киша, могли бисмо се сакрити у неки од најважнијих музеја; Ван Гогов, Рајкс (Краљевски-народни) или Ребрандтову кућу. Такође, могли бисмо ући у неку од протестантских цркви или неки од познатих холандских браон кафеа. И провозали бисмо се бродићем, чамцем или трајектом макар сат времена, јер је Амстердам потпуно другачији с воде.

Наведи нам три ствари које су ти у граду најзанимљивије.

  1. У Амстердаму постоји 1281 мост на 160 канала и две реке (Амстел и Ај). Када станеш на угао канала Reguliersgracht и Herengracht, у истом тренутку можеш видети 15 мостова.
  2. Амстердам је једини град на свету у коме су одржане демонтрације и протести против присилног одвођења Јевреја у концантрационе логоре током Другог светског рата. Стога је град у коме је логично да је настало једно књижевно и људско ремек дело – Дневник Ане Франк.
  3. У Амстердаму има више бицикли него Амстердамаца, што је 4 пута више од броја аутомобила у граду. Бициклистичке стазе се простиру на преко 400 км у самом граду и једно од њих пролази кроз Рајкс музеј.
Наша саговорница, Оливера Вукашиновић

За крај, шта се чита ових дана у твом стану у Амстердаму?

Ја сам једна од оних особа што воли да чита више књига паралелно и то из потпуно различитих области, а у последње време и на различитим језицима.

 Сада су у фокусу књиге о трудноћи, порођају и родитељству – тренутно читам ”Natural Childbirth the Bradley Way” ауторке Susan McCutcheon. Већ неко време активно слушам и аудио књиге, сада је актуелна Аутостоперски водич кроз галаксију којој је наратор невероватни Стивен Фрај. Научнофантастична књига коју сам некако успела да пропустим у средњој школи и на факултету, а у чијем хумору невероватно уживам.

Од класика већ неко време читам Набоковљевог Пнина и увек је ту неко од домаћих аутора. Управо сам завршила своју омиљену списатељку и суграђанку Дубравку Угрешић и њену Штефицу Цвајг у раљама живота. Филм сам одгледала док смо још били у Београду, али сам ову књигу пропустила, јер дуго није била реиздавана, сада ју је Бука недавно поново штампала, тако да сам успела да дођем до свог примерка.

Хвала ти на овом интервјуу и на својим скуствима која свакодневно делиш на свом блогу и друптвеним мрежама.

На крају је ипак одржан и видео разговор, који можете погледати кликом на дугме испод.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *