„Гледајући призор пред собом, чудио сам се овој необичној земљи, у којој се на прошлост гледало као на нешто сасвим обично, и где су старине биле препуштане времену да их сатире и разграђује.“ Овим речима један од јунака романа износи свој утисак о Србији. Ипак, не можемо се отети утиску да су ово речи аутора самог. Младен Милосављевић гаји љубав према стварима којих нема, без обзира да ли су то ствари које су нестале људском непажњом и бахатошћу, попут Лепенског вира (које тематизује његов први роман „Кал Југа“) и Језаве, или су то „вјеровања у ствари којијех нема“, да употребимо Вукову поделу народног стваралаштва.
Управо од ових „ствари којијех нема“ (а у народној свести и приповедању их и дан-данас итекако има!) полази и Младен Милосављевић када креира своје дело. Митолошко-демонолошка предања, предања о породичном проклетству, приче о врачарењу, и да не набрајамо све фолклорне жанрове који су уткани у ткиво ове сложене приповедне структуре, чине основу једне вишевековне породичне историје. Сам аутор је у некој врсти предговора написао: „Записи о митским бићима, сами по себи, нису били довољни да се оживи једно давно заборављено село, те сам се окренуо имагинацији, а оно што нисам пронашао тамо, потражио сам у историјским изворима.“ Ово је врло занимљив редослед којим су извори коришћени, јер се не креће од конкретног, па се допуњава неухватљивим, већ обратно. Због тога је ово пре свега дело које припада жанру фолклорне фантастике.
Издавач ову књигу одређује двоструко – и као роман и као збирку прича. Постоје аргументи и за једно и за друго. Дванаест приповедних целина, од којих је свака смештена у посебан временски ток, описује други догађај и ликове и користи различите технике приповедања, заиста се могу читати и као приповетке и могу опстати самостално. Међутим, мој читалачки осећај инсистира на томе да је ово ипак роман, зато што има и више него довољно пажљиво употребљених обједињавајућих елемената, који цео текст повезују у једно. Очигледнији елементи: породично стабло коме припадају сви јунаци и топоси (река Језава, село Ливат, стара воденица) држе ову сложену приповедну структуру на једној оси; док они мање видљиви, али врло пажљиво позиционирани мотиви, реминисценције и алузије ту структуру чвршће увезују и држе нити разапетим преко целог текста.
Очигледно је да је овом списатељском подухвату претходило веома озбиљно истраживање и да се водило рачуна о сваком детаљу. Тешко је испливати из тако обимне грађе и извести ову сложену композицију до краја, а притом држати пажњу читаоцу и заинтересовати га за саму причу, јер то је за комерцијални успех романа ипак пресудно. Младен Милосављевић је обе ствари извео врло успешно. Можда је требало тиме да почнем, али моја наклоњеност фолклору је победила сврху овог текста. Дакле, ако вас занима да ли да читате „Језаву“ – да, јер када почнете, нећете стати док не прочитате до краја!
Приказ Јоване Дишић, преузето са http://www.tackarazno.com/kad-bedem-osvaja-umesto-da-ceka/