У суботу 8. јуна у читаоници Народне библиотеке „Стеван Раичковић“ Слободану Јовићу уручена је Награда „Стеван Раичковић“ за најбољу књигу поезије објављену на српском језику у претходној години, а за књигу У кострети (Чигоја штампа, Београд).
Присутнима се у име општине Кучево обратила заменица председника Невена Јовановић речима:
„У претходних неколико година Кучево је постало препознатљиво на културној мапи Србије. Ми који живимо у Кучеву и околини то можда и не примећујемо увек, али по похвалама које нам долазе са стране, као и судећи по подршци Министарства културе Републике Србије, очигледно је да наше установе културе раде добре ствари. Ми се увек трудимо да максимално подржимо сваки смислен пројекат, а све што је до сада градска библиотека урадила за развој културе, не само на локалном, већ и на националном нивоу, било је и те како смислено. Један од тих пројеката јесте и нова књижевна награда, чије смо оснивање и реализацију подржали од самог почетка. Томе је претходила и промена имена библиотеке. Одлуком Скупштине општине Кучево од 14. марта 2024. године јавна библиотека у Кучеву понела је име: Народна библиотека „Стеван Раичковић“ Кучево. Поносни смо на то што је велики српски песник рођен баш у Нересници и што наша библиотека сада носи његово име. Нашој подршци су се затим прикључили и Министарство културе Републике Србије, као и најстарија издавачка кућа у Србији – Српска књижевна задруга, што сведочи о томе да смо донели праве одлуке. Ја им се овом приликом захваљујем. Трудићемо се да и у наредном периоду пружамо подршку колико год је у нашој моћи.
Желим од срца да честитам нашем првом добитнику – Слободану Јовићу, а посебно ми је драго што баш данас, када се у нашем главном граду одржава велики српски сабор, и ми имамо наш мали сабор овде у Кучеву.
Честитам и захваљујем се стручном жирију на часно урађеном послу и желим свим гостима да пожелим добродошлицу и да се осећате пријатно и као код своје куће. Надам се да ћемо се на истом месту и овако лепим поводима сретати и у годинама које следе.“
Растко Лончар, песник, књижевни историчар и члан жирија Награде, прочитао је образложење стручног жирија, у коме стоји:
„Слободан Јовић је препознатљиво име средње генерације песника савремене српске књижевности. У награђеној књизи, насловљеној У кострети, Јовић у језгровитим лирским минијатурама сучељава свет човековог хармоничног односа према природи са бучном свакодневицом савремености, која га удаљава од његове суштине. Јовић успева да код читаоца пробуди добро познату а давно заборављену стварност детињства и непатворености у међуљудским односима, истовремено нимало наивно бивајући свестан мрачних сила које буде оно разорно и зло у човеку. Стога у Јовићевим стиховима нема осорности самоизгнаника који је презрео један део света да би се у интимној славодобити повукао у руралну идилу, већ више страха од обретености у том свету, иза чијег образа се, не увек сасвим разговетно, појављује час ђаво, а час Бог. Стрепња, сиромаштво и смрт окружују песника, али и пропламсаји наде и метафизичке слутње бољег исхода за које се изнова утешно хвата.“
Никола Маринковић, уредник у Српској књижевној задрузи и члан жирија, говорио је о поезији Слободана Јовића:
„Песнички пут Слободана Јовића као да потврђује речи из Јеванђеља да „не може се град сакрити кад на гори стоји”. Откако се појавио са првом збирком песама 2009. године, критика је неподељено препознала снажан песнички глас искључиво својим квалитетом и свежином постаје све присутнији, али на тих и ненаметљив начин. Понекад толико тих као и да не жели да буде уочен.
Међутим, свежина његовог песничког израза није дошла због патоса новине, ангажмана или циљане провокативности, напротив. Опредељен за дубоко посматрање света око себе, Јовић је у наоко мирној и тихој свакодневици препознавао дубоке људске драме, зарад чијег разрешења је отворио неоверистичку поетику ка хришћанској духовности. Међутим, његова песничка духовност није од оне високомиметске и реторички пренаглашене, а лишене личног искуства. Његов Христос, као и његов лирски субјекат, налазе се у патњама нишчих, у ситним животињама и малим гестовима љубави, што свеукупно чини да се срж његове лиричности налази насупрот две главне тенденције савремене српске поезије: наглашене епичности или наглашене модерности.
Отуда, његов глас звучи и свеже и традицијски, у оној мери у којој се његовим песмама савремено српско песништво на стваралачки начин измирује са својим коренима, како књижевним тако и метафизичким.”
Награду је добитнику уручила Марија Радић, песникиња, уредница и чланица жирија, изрекавши честитке у име жирија.
Беседа Слободана Јовића:
„Једном нас ту где нас има окупи Стеван Раичковић у мјесту свог рођења, у Кучеву, предворју Хомољских планина. Окупи нас са свих страна: из Хомоља, Звижда, Мајевице, Београда, Книна, Новог Сада, Призрена, што свједочи да би поезија могла бити тежња за немогућим, које се покаткад у нашим животима, и пред нашим очима и оствари.
Једно од тих чуда и остварења немогућег је да се у Кучеву родио и живио народни херој Слободан Јовић, штампарски радник, по коме је названа једна од највећих штампарских кућа у бившој земљи. Нема више те земље, ни графичког предузећа, које је ишчезло у транзицији и приватизацији, али ту су Раичковићеве књиге Стихови, Камена успаванка и Записи о Црном Владимиру, које су штампане у предузећу названом по кучевском хероју, а које су и мене недостојног, призвале и учиниле да се осјећам, ако не као херој, онда поносно и радосно.
Кроз шупљине између нас ветар дува / што времена по два спаја. Спаја два времена, оно у коме двије старице не напуштају своје село у близини Припјата, упркос нуклеарној катастрофи, а све да би пазиле своје кокошке и гуске, и ово гдје се читав свијет претворио у један велики Припјат. Оно у коме је Раичковић опјевао крваву бразду на посједу Ђорђа Мартиновића и ово – у коме је свака наша њивица обасјана Мартиновићевим страдањем.
Хвала Сунцу / Земљи / Трави / Хвала ваздуху што је плав, хвала Раичковићевој поезији што нас је сабрала, данас и овдје и што је опстала до дана данашњег, као стабилна тачка српске књижевности и културе, довољно снажна да обасја и симболички подржи стваралаштво савремених аутора. Хвала оснивачима овог признања, кучевској библиотеци, Министарству културе и информисања Републике Србије, општини Кучево и Српској књижевној задрузи. Хвала члановима жирија који су из мноштва књига издвојили У кострети, и овјенчали је овим високим признањем. Хвала свима који су учествовали на конкурсу, показујући повјерење у жири и вјерност Раичковићевом дјелу. Хвала мојим земљацима са Мајевице, који су данас заједно са мном овдје у поетском ходочашћу Хомољем, завичајем Стевана Раичковића и Србољуба Митића, из Малог Црнића.
Људи се буде без оружја, писао је Стеван Раичковић у послератном периоду, маштајући о миру и спокоју, упамтивши још неколика рата, разарање земље, док ми данас свједочимо да се људи, углавном, буде са оружјем, сачињеним од злих мисли, намјера жеља и порука.
Надам се ако нас види из неке небеске библиотеке, пушећи и бесједећи са Ђорђем Мартиновићем, Владимиром Пурићем, Кордунашима из Пркоса и другим пријатељима, да је, као вишедеценијски уредник Просвете задовољан књигом која је добила награду са његовим именом. Награди и организаторима желим дуговјечност, да сљедеће књиге буду аутентичније и ориганалније, а добитници узорнији и у сваком погледу врлији од мене. Вама свима желим добро здравље, срећу и од срца свако добро. Хвала!”
Стихове из награђене књиге говорио је глумац Валентино Ољача.
Награду је основала Народна библиотека „Стеван Раичковић“ Кучево, уз подршку Општине Кучево, Министарства културе Републике Србије и Српске књижевне задруге. О добитнику је одлучивао жири у саставу: Владан Бајчета, Растко Лончар, Марија Радић, Никола Маринковић и Јована Дишић. Награда се састоји из плакете, новчаног износа и објављивања књиге у Српској књижевној задрузи. Додељиваће се сваке године за најбољу оригиналну књигу поезије објављену у претходној години на српском језику.
Фотографије: Мирослав Животић